ОЈ, ЕВРОПО ТОМО ТИ СЕ ЗАКЛО, ДА ПОЉУБИ МАРКЕЛИНУ СТРЕЛУ

Пре неки дан један пријатељ који ради у научно - истраживачком и развојном центру једне велике америчке организације, испричао ми је  једну интересантну причу. Комплетан текст>>>

Једна онако лепушкаста, млада госпођа, тек се удала била, често долази на посао у минисукњи. Веома изазовно и нападно дотерана и обучена. Једног дана један колега њен, када је пролазио поред њене канцеларије, она се била нагла прко стола да нешто подигне, или шта ли већ, па и онако кратка сукња се била подигла мало више. Човек није могао одолети него дао неки коментар. „Пољуби ме у д(...)е,“  рећи ће она њему. Он се стварно поврати, и пољуби је баш тамо где је госпођа била наручила.

Међутим такав акт се данас према закону многих земаља на западу квалификује као сексуални настртај или злоупотреба, па се из чина који ми је испричао пријатељ  изроди читав скандал. Не само да је колега изгубио посао, већ после свега читаво рибање целог колектива и низ упозорења.

Зато после ових избора у другом кругу, паде ми овај скандал напамет, па тако нешто размишљам како би сада било да се одмах после извештаја изборне комисије, Томислав Николић одмах казни, за злоупотребу и велику обману народа?

Елем, председник који је дошао као опозиционар још и напредњак, а већ сам писо о напредњачким законима из прошлог века, и како су напредњаци онога времена на крају завршили као потпуно разбијени и поражени, е тај новоизабрани председник ништа паметније немаде да каже после избора, него ону комунистичку фоскулу, да се са пута нескреће. Мислим на оно што рече да са европског пута  он скренути неће. Шта му би?

Таман сам био спреман да га похвалим и да му пожелим успех, али после овога некако никако не могу све дотле док се не коригује због тако једне велике глупости. А да је глупост, постоји читав низ примера. Мене та нескретања с разних путева подсећају на оно најгоре. На он када сам се спремао да кренем на пут у свет, и да једном заувек напустим обећани „рај“ на земљи, у земљи, у којој сам рођен! Таман сам то хтео заборавити, а Томислав немаде ништа паметније, него да ми врати црне мисли назад. Сећам се како су комунисти се клели свом мртвом вођи, певајући оно њихово чувено: „Друже Тито ми  ти се кунемо, да са твога пута не скренемо.“ Беше то баш некако тада, када се ова слвопојка певала по хиљаду, чини ми се пута, само у једном дану, када сам се једно вече враћао из Новог Сада са једним својим пријатељем, па он некако изгуби оријентацију, и онде ако ме сећање још не вара близу Земуна прођосмо поред Циган - Мале, па како комунисти беху истрошили сваку цркавицу сзивајући на сахрану у Београд белосветске пробисвете,  и како нису више имали пара за основне ствари, тако настаде несташица прашка за прање.

Нека спарина ми отворили прозоре, Цигани ударили у неко славље и на сав галас певају они: „Друже Тито ми ти се кунемо нема прашка да се оперемо.“ Ја, као да је Циганима стало до прања и то баш тада? Али хвала им, јер да сам ја то певао, мене бих ухапсили, а њима нису смели ништа. Па ипак када кумунисти видеше да су претерали, чак и по Циганским стандардима, они се додатно задужише и набавише однекле и прашак.

Брозу су они тада већ  увелико били натоварили ону мермерну стенчину од неколко тона на плећа, па тако и да је и хтео, испод ње устати није могао. Али то није била никаква опомена комунистима, него једноставно су и даље наставили да се мртвом вођи куну о не скретању са пута, иако је тај пут водио у гроб, и то испод стене огромне и дебеле. Тако и овај Томислав брате, са том Европом на чијем се челу налази Маркела. Куне се Томислав дебелој, и да не кажем још каквој Шбавици да са њеног пута скренути неће??? Па вала и не мора. Да сам на његовом месту ја се не бих огледао на Швабицу, већ би мало завирио у котар доле јужније у Грчку. Грчка, а не дебела Швабица је пример шта значи када се нескреће са евронацистичког пута. Да ме не подсећа онај пример што га на почетку споменух, рекао бих Томиславу тако слатко где још и да пољуби Швабицу, па да причу завршимо.

Ојађеној и опустошеној, смањеној Србији није, нити циљ, а нити јој да се опорави може помоћи евронацистички пут. Њој је потребно освежење. Томислав не би смео да се много понесе. Није он добио ове изборе зато што је он одушевљење Србије, јер да јесте на изборе би изашло преко 90% бирачког тела. А и оно мало гласова што је сакупио, то само нека захвали чињеници да се друг Бота више поднети није могао, и да радикали нису забрљали са Јоргованком, па у тренутку нико није био на сцени да покоси и Томислава и Боту. Следећи избори ће бити сасвим другачији, и тврдим да сада када је империја пустила Боту низ воду, јер јој више није интересантан, нити потребан, одрадио је он евронацистима наручени посао, као и његови претци Дражу, тако је и Бота, испоручио је нацистичком инквизитору српске родољубе и патриоте. Отирач се истрошио и постао безпотребан.

Боље би било, и паметније би било нешто сасвим друго, да је Томислав поручио. Рецимо да  је уместо Томислава био неко сличан мени. Моје би прве речи српском народу биле сличне онима које је Винстон Черчил изговорио Британцима када је наименован за шефа ратног кабинета. „Народе, обећавам вам ништа друго, до зној, сузе и крв.“ Колико је истине у ових неколико речи исказано? Али Черчил је био државник а не политичар. Зато је на власт дошао не као изабран, већ као наименован. Мене свакако чуди како то да је наш човек толико афектиран комунизмом, да никако тих лоших манра и особина не може да се отргне? Какви европски путеви? То су исте лажи и иста илузија као и комунистички интернацинализам с половине прошлог века. Интернационализми, леви десни било какви и који су најобичније илузије.

Ова победа Николића без обзира што бих ја више волео да уместо Николића видим Мартића, је ипак значајна. Ово је прва, ма каква она била, највећа промена код нас Срба од 1945, године. Не мислим да један политичар какав је Николић, јер он је само политичар, али не и државник ће направити неки помак напред. Али свакао од сада па надаље, и оно парче Србије што су га комунисти искројили да остане као држава свих Срба је дошло коначно к себи. Од комуниста што даље. Са њима је све ближе амбису, а када се коначно од њих удаљимо, у амбис нас нико назад вратити више неће.

Желим Николићу успех, и да се отргне и опамети. Да заборави сан евронацизма. Из тог кола, многи који су се у њега ухватили, гледају да се што пре истргну. Нека заборави илузије о страним инвестицијама, то је пут у амбис колонијализма, него нека се окрене  сопственом народу, и нека само поуздање и веру у њему види, и једино му ослонац на њега може донети успех и напредак. Без обзира што су напредњаци из 19 века на крају постали зло кога је наород једва дочекао да га се реши, ни они нису гледли у торбу из белог света. Та торба је опак мамац, опака адикција. Тешко ономе ко постане завистан од три ствари у животу. Дроге, алкохола и туђе торбе. Такав никада успео није.

Томиславу честитао још нисам, јер не заслужује. Ако се коригује, и удаљи од евронацистичког амбиса, тада  ако до тога дође бићу први да му и ја честитам.

Јанко Бојић