„После сазнања да је председиник и коначно одлучио да укаже поверење Петену да оснује нову владу, то је значило и то сам знао, да маршалисимус неће одустати од своје намере да потпише капитулацију, зато, одлучио сам, да истог момента напустим Француску. Доле испод док је наш авион надлетао изнад Нормандије, видео сам, чини ми се, и са те висине последњи пут гроб своје мајке. Њу су пре неки дан сахранили доле без мог присуства. Био сам ратник из првог светског рата, осећао сам и саосећао бол сваког родитеља који је имао да зажали за браниоцем слободе ове прелепе моје отаџбине, онда када мој војник, тај браниоц слободе изгуби живот. Али бол који сам тада доживео, надвисо је сваки други. Био је то бол већи него онај, када син се опрашта од мајке. Био је то бол за две мајке, за Француском и оном која ме је одгајила. Мада у традицији, војнички није, али мислим, и да сам заплакао тада.
Стигли смо у Лондон негде у први сумрак. Није се
више било времена, прионуо сам на посао. Иза мене је остала тужна и поражена
Француска. Требало је повратити њу и њен углед. Требало је сада радити да се
Француска поново ослободи. И управо тада се јавио осећај да се створи ван
поробљене отаџбине ГЛАС СЛОБОДНЕ ФРАНЦУСКЕ.“ Овим речима је Чарлс де Гол
испољио своја осећања када је после капитулације Француске морао да се настани
у изгнанству.
Нека слична осећања понео сам и ја са собом онда
када сам оног августовског преподнева напуштао Београдски аеродром. Када се
летилица која ме је носила негде далеко у неизвесност уздигла изнад некадашњег
српског престонога Београда, занао сам да ми више повртака није било. Али друга
су то времена била онда. Међутим без обзира на та друга времена, мислим да се
још онда јавила идеја да се окупирана отаџбина може једино бранити преко неког
гласа слободе. Не, не могу рећи да сам тада чак и знао, да негде у некој
књижари постоје Деголови мемоари. Тек после неких пет или шест година у
Торонту, загледан у излог једне књижаре у подземљу, на углу Беја и Блура запазих слику и име Дегола на повезу једне
лепо укоричене књиге. Нисам питао за цену, једноставно ми се све то допало,
ушао сам унутра, скинуо сам је са полице и однео на касу. Дуго је нисам
прочитао од прве до последње старнице. Већ сам само из тих мемоара извалчио
референце по потреби. Интересовало ме је највише шта је о „издајнику“ како су
то комунисти говорили за Дражу Михаиловића, као свом класном другу рекао Дегол.
Није много говорио о њему, више нам је пренео запажања на тешкоће са којима су се сучили наши министри и
целокупна краљвска влада у изгнанству. Али је рекао нешто, што ипак изазива моменат
када се свака длака на телу подиже. Каже он овако: „Јадни Михаиловић, комунисти
наравно нису имали милостеи према њему,прошао је готово нечујно.“
Па зар и данас се историја не понавља? Прођоше
тако неприметно и нечујно, Младић и Караџић и са њима многи други, баш као и
сам Михаиловић. Комунисти они стари, или њихови потомци, када су у питању Срби
милости немају. Поготову ако ти Срби дигну глас против нацизма.
Ја сам Србију доживеао некако необично. Видео сам
је из оних причи старих ратника, или пак њихових непосредних потомака, са
Сувобора и Клубаре, са Брегалнице и Кајмакчалана, са Цера и Куманова. Ту сам Србију
доживео, и доживљавам је, исто као и они што су. Она је за мене почетак једне
велике епопеје. У миру принцеза из најлепше бајке, у рату храбра и непокорна,
њу можете окупирати, али она се не предаје. Баш као према оној поруци у пролеће
1941, са Равне Горе: „Не признајем капитулацију.“ И данас је Србија окупирана,
али, је ли се предала? Докле год постоји Глас Слободе, Србија се неће предати.
Недавно друг Бота, алијас Борис, имењак Јељцинов, не знам шта је тај квинслинг,
и ко је он? - вели: „Србија је лепа земља.“ Јесте али је он страшно ружи. Он и
његови квинслнзи сви до једног. Он који хапси српске родољубе и патриоте, и
шаље их пред великог нацистичког инквизитора, он нема право да каже ништа о
Србији, пошто такав Србин никад није био. О Србији једино могу и имају право да говоре, они који
су је на један други начин доживели и исказују је кроз осећања слична овима:
„Драги моји пријатељи, драга моја фамилио!
Ево нас поново заједно, видим само три нова лица данас, па се зато
нећу као једном раније задржавати на објашњењу славе. Учинићу то после ове моје
уобичајене беседе, ма коко изгледало, необично кажем у фус ноти. Ове године има
нешто што није тако као ранијих година. Управо сам се пре месец дана вратио из
мог родног села. Доста сам тужан, јер када сам из Беча превалио и онај седмсто
и осми километар, било је прво предвечерје, моменат када сам се нашао испред
улазне капије своје родне куће. Кола сам
по обичају зауставио поред једног старог дрвета, старијег од неколико
генерација Бојића. И све ту тада некако беше лепо као и некада. То старо липово
дрво стоји ту као неки стражар, и оно ме прво увек када из света пристигнем пре
него када у двориште крочим, дочека и сачека. Па онда по обичају залаје пас и
док долазе моји сна, или синовци, или стари отац, а не више и мајка, да ме
дочекају, све је некако ту исто у то предвечерје било. Шум оближње реке одоздо
из кланца из дубине, уз појачан звук ветра се спушта на моја чула. Чујем шум,
чијем пса како лаје, али ту поред тога дрвета нешто ми не достаје. Ње више
није, било те моје страице седе, да ме
сачека и дочека. Кренула је он свој пут праведника, да са оним који је Творац
не само нас него и овога света сада негде тамо далеко, где? - ми то више не
знамо, себи мира нађе. То ми је највише недостајало.“
Мени данас највише недостаје Србија, она слободна
за коју су генерације пре мене, пре нас страдале, да би јој слободу и
просперитет донеле. По тим идеалима, данас у Србији коју су прво окупирали
нацисти, па онда уз њихову помоћ комунисти, управо окупатори газе, и
ниподаштавају их.
Летос када сам био у Херцег Новом понео са
Деголове Мемоаре које сам био започео да читам дан или два, пред полазак у
Србију, да их у слобдно време у авиону, и на путу прочитам до краја. Једно
јутро чекајући послужење, ишчитавао сам страницу по страницу. Прилази ми један
конобар и покушава да ме нешто пита на енглеском. „Немојте се мучити ја говорим
српски.“ Он ме за тренутак погледа па
ће: “ Али ви говорите течно како да сте
одавде.“ После мог објашњења да ја и јесам оданде, он ме упита шта то у ствари
читам? Када сам му рекао да су то Деголови Мемоари он ми онда каже: „Господине
штета што их нема преведених на српски. Занте то је био честит и частан официр.
Државник, а ово данас су вам све обичне фукаре.“ Фукаре и те како, од Потомка па до Дунва и
Црног Мора.
Србија је прелепа у пролеће када вћњаци, а
поготову шљиваци процветају. Незаборавно је њено појење славуја из неког
шумарка крај пута. Али Србију велича и улепшава још нешто. Онај њен понос. Зтао
на доњој слици, уместо свих обележја, као симболку сам намерно поставио
Шарпланинца. Он је пркосан и непокоран, па са њиме пркосим и ја, пркосим и то
никоме другом до свим, како их Винстон Черчил назва малигним Ханима. На
Бeрлинском конгресу 1876, године, њихов Бизмарк је рекао, да он за све
балканаске народе не би дао једну кост немачкога бернардера. Глупак, он није
знао да на Балкану постоји шарпланинац.
Зато, један његов нокат, ја не бих дао за све малигне Хане и Бизмарокове
бренардере, и све оне од Кенедијевих преко Регана па на овамо, који на Балакану
данас подржавају мисију малигних Хана. А за Тачерку и Блера, за њих једна длака
Шарпланинца се не сме дати, у успоређењу са њима та длака је вреднија од пет
ока злата.
На крају како је дошло да ГЛАС СЛОБОДНЕ СРБИЈЕ
заживи? На наваљиваље мог једног пријатеља кога сам срео још давно, много
година уназад и који се редовно оглашава у новинар.де Драгана Видаковића, да
сам по његовој оцени добар писац, пристао сам да своје коментаре, и друге приче
почнем самостално да публикујем. Ово је само за почетак. Од овог малог
самоиздата, мој је план да ускоро оживи једна већа интернет презентација са
истим именом, где ја не бих био једини писац. Овако би испало да сам себичан,
ако презентација не би заживела. А ако буде довољно подршке можда и неки
месечник, у лепој обради би могао да једном угледа светлост дана.
Јанко Бојић
No comments:
Post a Comment